Мене површност плаши. Страх ме је од ње. Кад је год сретнем бјежим главом без обзира, бјежим код Достојевског, Тургењева, Моме Капора, Иве Андрића, па се са њима сит испричам и после буде добро. То траје одређено вријеме, док ме опет негдје "она" не сачека и мучки заскочи, кад најмање очекујем. 

Стварно имам сукоб са њом. Јер је гадна. Гадна је кад почне да говори кроз младе људе, који су тек закорачили у живот, тек почели да пишу његове странице. Наводи их на свашта, прави од њих глупе и затупљене људе, који би као жељели и да ураде нешто и да промијене нешто, али све је живо против њих. Па му је онда лакше да сједи кући гледа оне избљувотине на телевизији и да у лежају направи кратер од времена проведеног на њему, док му мозак полако, али сигурно, кључа, изједа га буђ. Сви осјећају смрад, само он не. Њему је супер. Боли њега уво и за светски поредак и за културу и за тамо неко Косово и за то што бивши министар финансија има оргије у сред канцеларије. Ништа то њега не дотиче. Док има "Великог брата" и оне "Фарме свиња", све ће бити добро. Неће да узме да прочита ни једну књигу, да макар погледа ко су те будале и шта су то имале важно да кажу кад их толики људи поштују и позивају се на њих. 

А тек лицемјерје и лицемејери. Њих не може ни Амазон опрати, али то њима не смета. 

Благо нама са нама.