[ Генерална
]
16 Април, 2013 12:46
"...стварност је стварнија ако јој додаш нестварног."
Страх. Знојење од страха. Бесомучна патња и мука у желуцу. Страх од себе, више него од других. Страх који иде до ивице лудила, изазива све људске границе. Страх од којег сан престаје да буде сан и постаје мучилиште, исходиште свих патњи и болова. Страх од свега.
Како преспавати ? Како се пробудити кад и следећег дана долази исто ?
Размишљања о страху- која су, каткад, гора од страха јер га она још више подстичу. Свакакве мисли, црне, замрачују све видике и затварају све прозоре ка свјетлости.
Страх после љубави, да се неће десити више никад, надвије се над човјеком као неки сиви облак, али толико прозиран, да га примијете само они који гледају дубоко. И човјек га носи и живи са њим. Али како живи ? Сваког дана то бреме постаје теже, јер су његове унутрашње патње непојмљиве свим пролазницима. Изгледа потпуно обично, као и сви пролазници, али као и сви крије се иза тога "пролазник" и нико не зна и нико не жели да зна шта је испод тог паравана који намеће улица, град, други људи. Можда неко и жели да зна, али су се мимоишли као два "пролазника", не слутећи шта у њима бива и отишли свако на своју страну, свако са својим облаком страха, а нису знали да могу заједно створити сунце.
Нису знали јер су мислили да је то немогуће, али "стварност је стварнија ако јој додаш нестварног".
[ Генерална
]
30 Март, 2013 14:15
Површности и мало лицемерја у траговима
Мене површност плаши. Страх ме је од ње. Кад је год сретнем бјежим главом без обзира, бјежим код Достојевског, Тургењева, Моме Капора, Иве Андрића, па се са њима сит испричам и после буде добро. То траје одређено вријеме, док ме опет негдје "она" не сачека и мучки заскочи, кад најмање очекујем.
Стварно имам сукоб са њом. Јер је гадна. Гадна је кад почне да говори кроз младе људе, који су тек закорачили у живот, тек почели да пишу његове странице. Наводи их на свашта, прави од њих глупе и затупљене људе, који би као жељели и да ураде нешто и да промијене нешто, али све је живо против њих. Па му је онда лакше да сједи кући гледа оне избљувотине на телевизији и да у лежају направи кратер од времена проведеног на њему, док му мозак полако, али сигурно, кључа, изједа га буђ. Сви осјећају смрад, само он не. Њему је супер. Боли њега уво и за светски поредак и за културу и за тамо неко Косово и за то што бивши министар финансија има оргије у сред канцеларије. Ништа то њега не дотиче. Док има "Великог брата" и оне "Фарме свиња", све ће бити добро. Неће да узме да прочита ни једну књигу, да макар погледа ко су те будале и шта су то имале важно да кажу кад их толики људи поштују и позивају се на њих.
А тек лицемјерје и лицемејери. Њих не може ни Амазон опрати, али то њима не смета.
Благо нама са нама.
[ Генерална
]
11 Март, 2013 10:04
Памтићу заувек ту нежну руку....
Лаж је да се човјек
навикне на све. Не, не навикне се, већ једноставно то некако спакује, завије,
закључа, затвори под сто катанаца и тако носи у себи. Носи га и тако га мање
боли, а кад би се навикао то би био пораз, јер би то било признање да тога и није
било. Узмимо љубав, односно раскид- човјек се не навикава да те љубави више
нема, него управо супротно, она наставља да живи са њом и да је носи, не може
је ни заборавити, јер би све то значило да ње није ни било. Нити икад може да се помири са поразима и
губицима, не. Они не постоје, то су само пролазне станице и успутне препреке.
Постоји једино нада да ће се поново десити сусрети и обновити љубави, или ће се
десити неке нове љубави и нови сусрети, али ни у ком случају оне старе неће
нестати и исчезнути. А до тад, живим и дишем само сновима и ништа не пипам
рукама искривљене стварности.
[ Генерална
]
26 Фебруар, 2013 13:21
Младост, извор свега живога
Недостатак животне енергије у младим људима, велики проблем данашњице! Тотална равнодушност на све што се дешава око њих, брине ме! Гдје нас то води !?
Кад чујем реакције на оно што се директно тиче њих да их то не занима, да су се уморили од тога, запитам се шта ће бити за десет година? Биће једном ногом у гробу !? Зар то није пораз!? Гдје је оно што треба да носи младост- елан, полет, жеља за промјенама, за бољим, она енергија коју младост по "дифолту" треба да носи са собом? Нема је! Или ако је има, има је у малим количинама и то само у причи, а дјела нема нигдје! То би требало да забрине свако нормално друштво! Јер на концу на тој младости остаје држава у којој живимо, а на шта ће она да личи ако млади не промијене начин размишљања и не укључе ону "дифолт" опцију коју би младост требала да носи са собом!?
Живите живот! Борите се! Живите живот у великим залогајима, не грицкајте дане као мишеви, рекао би Мирослав Антић! Откините комад неба, изборите се! Дајте све од себе да изађете из колотечине садашњице! Не правите компромис са животом, него му поставите своје услове на које он мора да пристене!
Јован Дучић каже:"Истина, ни године не изражавају тачно човеково доба. Има младих стараца као што има пуно и старих младића. Старост човекова одиста почиње тамо где се завршава његово одушевљење. Човек који не може да затрепери, одушевљен за неку идеју или за неку личност, стар је и мртав без обзира на стварне године." И никад не дозволите да младост умре у вама, а камоли на почетку ваших живота!
[ Генерална
]
15 Фебруар, 2013 16:07
Сретење 1804. са Сретењем 2013.
Волио бих да је којим случајем жив наш велики вожд Карађорђе, а и наш владика Петар II Петровић Његош, само на пола сата, колико би им било довољно да баце поглед уназад и унапријед са данашњег "Сретења".
Прво би им било лако, видјели би славно "Сретење" 1804. године, па славно "Сретење" 1835. године, када су наши преци посијали сјеме слободе и то оне праве слободе, слободе до слободе другог. Карађорђе је 1804. године подигао српство на устанак ка слободи, а кнез Милош је 1835. године дао тој слободи писане облике, доносећи Устав, један од 10 колико их је било у то доба, а по свему што је садржао једном од најмодернијих и најдемократскијих.У дијелу грађанских права тог Устава доминирале су двије идеје из француске Декларације о правима човјека које је још раније Кант формулисао као моралне смјернице: "Дјелај тако да максима твоје воље може постати мјером општег законодавства" и "Дјелај тако да ти је други човјек увијек само циљ, а никада средство." Ударени су темељи модерној Европи, хришћанској, слободној и чистој, а то смо много пута чинили и касније, иако нам то многи не признају. Карађорђе је војевао за слободу, а Његош је то опјевао, посветивши "праху оца Србије" "Горски вијенац" којим је овјенчао и вожда и наш мученички народ и поставио нам стуб на којем треба да стојимо.
Али, да ли смо ми оправдали нашу историју, да ли можемо чистог образа да станемо пред ове дивове ? Прије бих рекао да би се и земља стидјела што би морали да гледамо у њу, погнуте главе пред онима који су све дали за нас и за слободу о којој смо сањали више него ико. И даље сањамо, само ми се чини да смо мало скренули са тог пута, да је сањање о слободи превише "старомодно", јер у духу данашњег времена мораш сањати о другачијој слободи, мораш дати некоме да влада тобом, да ти поставља услове и да те циједи и мрцвари док ти не сломи и последњу искру духа, слободарског духа, онога што је вјековна и насушна потреба нашег народа.
Е то је оно што би и вожд и владика видјели када би погледали на данашње "Сретење" и од чега би их ухватила нека мука у желуцу, она мука која једе човјека јер је немоћан да било шта уради и са свим могућим правом би се питали: "Ко им испра мозгове!?".
Нико други до домаћи мрзиоци који мрзе себе и оно што јесу, па онда испирају мозгове лакомисленој руљи говорећи о свом народу којекакве будалаштине и савијајући кичму пред својим идолима из далеких обећаних земаља, па на својим плећима, као мазге, доносе неке нове вриједности, нека нова начела по којима треба да живимо.
Али, не би ни вожд ни владика били истински слободари ако не би вјеровали у боље сјутра. А и то је на крају оно што је одржало, опет, неке наше претке, који су се налазили у тешким ситуацијама и приликама, па ће и нас одржати. И ја вјерујем, вјерујем у Бога, у слободу, у све оно што је наш народ дао овом крвавом континенту који смо бранили и ослобађали и чије смо камене темељце полагали много пута, нека се присјете ако су "заборавили"! Вјерујем! И живим за то! Вјерујем у боље сјутра! И нема бољег дана него овог, дана Државности, да и други почну да вјерују и да живе за то!
[ Генерална
]
28 Септембар, 2012 00:39
Ја сам све оно што не виде
Не бити исти, разликовати се макар и у најмањој ствари од других. Разбити монотонију, а њих оставити да се смију, јер не могу схватити да се заправо смију сами себи. Чарлс Буковски каже:"Они су се смијали мени што сам другачији, а ја сам се смијао њима што су сви исти."
Они не могу да схвате, не могу ни да наслуте докле ја идем. Ја нисам оно што виде. Ја сам све оно што не виде. Гледајте у моје очи и нећете видјети ништа. Погледајте у звезде и видјећете све. Моје су мисли необичне, а њихове су досадне. Мој добри Мика: "И немам обичне среће. И немам обичне грехове.".
[ Генерална
]
25 Септембар, 2012 21:07
Навика
Ево, за први пут само да цитирам Мома Капора: "Човеку се обично дешава оно чега се највише плаши. Јер, то не постоји нигде, осим у његовој глави. Онда изађе из главе, уобличи се, изазове судбину и дође. И то је добро. Иначе би се читава ствар претворила у рутину. А навика, шта је ? Нека врста смрти."
