Лаж је да се човјек навикне на све. Не, не навикне се, већ једноставно то некако спакује, завије, закључа, затвори под сто катанаца и тако носи у себи. Носи га и тако га мање боли, а кад би се навикао то би био пораз, јер би то било признање да тога и није било. Узмимо љубав, односно раскид- човјек се не навикава да те љубави више нема, него управо супротно, она наставља да живи са њом и да је носи, не може је ни заборавити, јер би све то значило да ње није ни било.  Нити икад може да се помири са поразима и губицима, не. Они не постоје, то су само пролазне станице и успутне препреке. Постоји једино нада да ће се поново десити сусрети и обновити љубави, или ће се десити неке нове љубави и нови сусрети, али ни у ком случају оне старе неће нестати и исчезнути. А до тад, живим и дишем само сновима и ништа не пипам рукама искривљене стварности.