Страх. Знојење од страха. Бесомучна патња и мука у желуцу. Страх од себе, више него од других. Страх који иде до ивице лудила, изазива све људске границе. Страх од којег сан престаје да буде сан и постаје мучилиште, исходиште свих патњи и болова. Страх од свега.
Како преспавати ? Како се пробудити кад и следећег дана долази исто ?
Размишљања о страху- која су, каткад, гора од страха јер га она још више подстичу. Свакакве мисли, црне, замрачују све видике и затварају све прозоре ка свјетлости. 
Страх после љубави, да се неће десити више никад, надвије се над човјеком као неки сиви облак, али толико прозиран, да га примијете само они који гледају дубоко. И човјек га носи и живи са њим. Али како живи ? Сваког дана то бреме постаје теже, јер су његове унутрашње патње непојмљиве свим пролазницима. Изгледа потпуно обично, као и сви пролазници, али као и сви крије се иза тога "пролазник" и нико не зна и нико не жели да зна шта је испод тог паравана који намеће улица, град, други људи. Можда неко и жели да зна, али су се мимоишли као два "пролазника", не слутећи шта у њима бива и отишли свако на своју страну, свако са својим облаком страха, а нису знали да могу заједно створити сунце.
Нису знали јер су мислили да је то немогуће, али "стварност је стварнија ако јој додаш нестварног".