Недостатак животне енергије у младим људима, велики проблем данашњице! Тотална равнодушност на све што се дешава око њих, брине ме! Гдје нас то води !?
Кад чујем реакције на оно што се директно тиче њих да их то не занима, да су се уморили од тога, запитам се шта ће бити за десет година? Биће једном ногом у гробу !? Зар то није пораз!? Гдје је оно што треба да носи младост- елан, полет, жеља за промјенама, за бољим, она енергија коју младост по "дифолту" треба да носи са собом? Нема је! Или ако је има, има је у малим количинама и то само у причи, а дјела нема нигдје! То би требало да забрине свако нормално друштво! Јер на концу на тој младости остаје држава у којој живимо, а на шта ће она да личи ако млади не промијене начин размишљања и не укључе ону "дифолт" опцију коју би младост требала да носи са собом!?
Живите живот! Борите се! Живите живот у великим залогајима, не грицкајте дане као мишеви, рекао би Мирослав Антић! Откините комад неба, изборите се! Дајте све од себе да изађете из колотечине садашњице! Не правите компромис са животом, него му поставите своје услове на које он мора да пристене!
Јован Дучић каже:"Истина, ни године не изражавају тачно човеково доба. Има младих стараца као што има пуно и старих младића. Старост човекова одиста почиње тамо где се завршава његово одушевљење. Човек који не може да затрепери, одушевљен за неку идеју или за неку личност, стар је и мртав без обзира на стварне године." И никад не дозволите да младост умре у вама, а камоли на почетку ваших живота!
Волио бих да је којим случајем жив наш велики вожд Карађорђе, а и наш владика Петар II Петровић Његош, само на пола сата, колико би им било довољно да баце поглед уназад и унапријед са данашњег "Сретења".
Прво би им било лако, видјели би славно "Сретење" 1804. године, па славно "Сретење" 1835. године, када су наши преци посијали сјеме слободе и то оне праве слободе, слободе до слободе другог. Карађорђе је 1804. године подигао српство на устанак ка слободи, а кнез Милош је 1835. године дао тој слободи писане облике, доносећи Устав, један од 10 колико их је било у то доба, а по свему што је садржао једном од најмодернијих и најдемократскијих.У дијелу грађанских права тог Устава доминирале су двије идеје из француске Декларације о правима човјека које је још раније Кант формулисао као моралне смјернице: "Дјелај тако да максима твоје воље може постати мјером општег законодавства" и "Дјелај тако да ти је други човјек увијек само циљ, а никада средство." Ударени су темељи модерној Европи, хришћанској, слободној и чистој, а то смо много пута чинили и касније, иако нам то многи не признају. Карађорђе је војевао за слободу, а Његош је то опјевао, посветивши "праху оца Србије" "Горски вијенац" којим је овјенчао и вожда и наш мученички народ и поставио нам стуб на којем треба да стојимо.
Али, да ли смо ми оправдали нашу историју, да ли можемо чистог образа да станемо пред ове дивове ? Прије бих рекао да би се и земља стидјела што би морали да гледамо у њу, погнуте главе пред онима који су све дали за нас и за слободу о којој смо сањали више него ико. И даље сањамо, само ми се чини да смо мало скренули са тог пута, да је сањање о слободи превише "старомодно", јер у духу данашњег времена мораш сањати о другачијој слободи, мораш дати некоме да влада тобом, да ти поставља услове и да те циједи и мрцвари док ти не сломи и последњу искру духа, слободарског духа, онога што је вјековна и насушна потреба нашег народа.
Е то је оно што би и вожд и владика видјели када би погледали на данашње "Сретење" и од чега би их ухватила нека мука у желуцу, она мука која једе човјека јер је немоћан да било шта уради и са свим могућим правом би се питали: "Ко им испра мозгове!?".
Нико други до домаћи мрзиоци који мрзе себе и оно што јесу, па онда испирају мозгове лакомисленој руљи говорећи о свом народу којекакве будалаштине и савијајући кичму пред својим идолима из далеких обећаних земаља, па на својим плећима, као мазге, доносе неке нове вриједности, нека нова начела по којима треба да живимо.
Али, не би ни вожд ни владика били истински слободари ако не би вјеровали у боље сјутра. А и то је на крају оно што је одржало, опет, неке наше претке, који су се налазили у тешким ситуацијама и приликама, па ће и нас одржати. И ја вјерујем, вјерујем у Бога, у слободу, у све оно што је наш народ дао овом крвавом континенту који смо бранили и ослобађали и чије смо камене темељце полагали много пута, нека се присјете ако су "заборавили"! Вјерујем! И живим за то! Вјерујем у боље сјутра! И нема бољег дана него овог, дана Државности, да и други почну да вјерују и да живе за то!
